Мока се осмејкивала. Ни она не оспорава Лепши ниједну врлину, то је и чедна и поштена, и у сваком погледу узорита жена али опет за то пет минута било јој је довољно да у туђој кући чији праг прелази први пут у веку, подлегне човеку, с којим је дотле само два три пут говорила. То је оно чувено грађанско поштење звониградских чедних дама. Она — Мона — није тако сретна да је звониграђани истичу као узор чедности. На против, било је једно доба кад су је звониградске лапараче градиле и кусом и репатом. Но опет за то, она се по карактеру не би никад мењала са таквим светитељкама, као што је Лепша. Она — Мона — не парадира својом чедношћу, ал опет за то она би могла показати какве и какве људе, који су узалуд месецима око ње чепали. Али код чедних светитељака то иде друкчије; њима је доста и пет минута!

Кнез се поче џапати. Мона је неправедна кад толико пребацује Лепши тих пет минута. Она се сирота доиста одупирала. Ако има кривице онда је крив он. И ако Мона то осуђује, -онда она управо њега осуђује.

Но Мона се није дала ни опепелити оваким разлозима. О њему — кнезу — овде не може бити ни речи. Он је мушко и његово је право, ако хоће и дужност, да пада на сваки цвет који