Мутимир је с нестрпљењем чекао да се Мона врати. Одмах је салете запиткивати: оде ли Лепша? како оде? шта вели? како је расположена? срди ли се на њега? криви ли га за силовање? — у опште, кнез се интересовао свима ситницама које су се тицале Лепше. Но кад он помену реч „силовање“, Мона се грохотом засмеја.

— Еј, моје невино полетарче! — рече Мона милујући кнеза по глави. — Зар ти збиља мислиш да и ту може бити неког силовања. Та од кад је света и века, болан, још ни једна удовица никад није била силована. А овде, у овоме твом случају, да ниси ти на време похитао да се сам одазовеш, бојим се да наша чедна Лепша не би тебе силовала!

Мутимира као да је вређало ово багателисање, с којим је Мона говорила о Лепшиној чедности. Он покуша да бране своју нову драгану. Позивао се на то како звониградске торокуше никога не штеде, па опет зато о Лепши нису могле ништа изнети ружно. Напротив, о њој влада уверење да је поштена жена.