— Ох, мајко моја, уздахну Јела, и обриса сузу, која се беше почела скупљати на њеној дугој, црној трепавици.

— Е, баш ти је сад вајде уздисати и кукати за мртвима.

— Не уздишем ја за њима но за собом, за худом и црном срећом мојом.

— Ене! А што да ти је худа срећа. Она ти, богме, није црна, но баш бела и пребела, ако знаш и умеш, а ако не умеш, онда ти нико није крив...

— Никога и не кривим — рече Јела.

— Бесна си ти, моја ћерко, бесна! Шта га је њих које би сматрале да су најсрећније на свету, да им се и десети део понуди што се теби нуди... А ти се још предомишљаш! Море, ноге да му переш, па воду да пијеш, еј!.. царица да будеш!.... а она се смрзла ка да ће је неко на вешала водити!

Баба Ката приђе Јели и узе је гладити руком ко глави:

— Моја лепа косица! Немој ми се ти кидати, ћеро моја, но ти лепо послушај твоју тетку, па да будеш срећна, и ти... и сви твоји.

Јела опет дубоко уздахну, скочи са столице само да се отресе овога досадног милушења, оде и стаде крај другог прозора, а поглед јој се опет губио кроз прозор некуд у даљину.