После десетак минута, Мона опет отвори врата на будоару и викну кнеза.

— Лепша мора кући и то је твоја кривица, необуздани нестрпељивче мој. Хајд сад тамо,(Мона показа главом на Лепшу) хајд сад тамо па лепо пољуби руку и моли за опроштај. Ја ћу изаћи за један тренут, да видим јесу ли спремљена Лепшина кола, а ти сад памет у главу — она му припрети прстом. — Главом да се ниси шалио!

Мона изађе, кнез и Лепша опет остадоше сами. Она је гледала у врхове својих рукавица, које је баш тада навлачила. Мутимир јој приђе лаганим корацима.

— Лепшо, лепото моја! Ти се не срдиш на ме?

Лепша не подиже очи и не одговори ништа, али главом даде знак да се не срди.

— Смем ли? — упита кнез и маши јој се за руку!

Лепша ни сада не одговори ништа, њен поглед и сада оста оборен, али она мирно пусти да је кнез ухвати за руку, коју он обасу пољупцима.

— Смем ли рачунати на неизмерну срећу, да је Лепша од сад само моја, као што сам ја тврдо решен, да од сад будем само њен?

Лепша даде главом знак одобравања, ала одмах за тим рече