талијанску љубавну романцу, и то прво тихо и нечујно, па после све јале и јаче, тако, да се његово певање сад и у будоару већ јасно чуло. Мона сврати Лепши пажњу на ово: — Чујеш ли га! Мило детету, сркнуло љубавна нектара, раздрагало се, па му се сад пева. То је твоја заслуга, Лепшо. Треба да се поносиш што можеш усрећити једнога владара, уз то једног овако красна млада човека.

Не чекајући одговор од Лепше, Мона полако отшкрину врата од сале, промили главу и рече кнезу: — Певаш, певаш, обешењаче један! Али чекај само, показаћу ја теби како се у туђој кући залуђују и маме младе женске.

— Кривац сам, с обореном и пепелом посутом главом чекам достојну казну. Но како би било свирепо да сестра својеручно казни брата свога, предлажем да се извршење казне повери твојој бајној гошћи, сестрице моја. А? а? Прима ли се мој предлог? — рече кнез кроз смех јасним, веселим гласом, гласом на коме се познавало да потиче из груди сретна, радосна и раздрагана човека.

— Добро, добро! Платићеш ти мени све то — рече Мона расположено и опет увуче главу унутра.