заслуга мога брата! Но право има. То је право јуначки, мушки! Види се Косанића крв! Сад га тек признајем за права брата.

Лепша мету Мони руку на уста: — Молим те, слатка моја, немој ми сад говорити о томе. Други пут! Остави ме сад! Погледај! — Она узе. Монину руку, завуче је себи у недра и мету на срце. — Осећаш ли? И збиља, Лепши је још лупало срце тако јако, мислиш сад ће искочити. „Јадниче моје“, — рече Мона с материнском нежношћу. Но у тај мах она угледа читав низ црвених и модрих колутова, којима је Лепша била покривена но грудима, по затиљку, по раменима, врату и по образима.

— Јао, ала те је тај изгризао, сортицу ли му његову — рече Мона смејајући се. — Па он те болан живу изео, ишарао те као да су те дивљаци тетовирали.

Лепша скочи: — Куку мени! — рече она и притрча великом огледалу у углу. Углачано, сјајно белгиско стакло живо и јасно показа сав вештачки молерски рад Мутимиров, који по белој кожи Лепшиној бејаху исписали његови ситни зуби и усијане усне.

— Јао тешко мени! — рече Лепша усплахирено, намичући журно мараму на врат. Јао, слатка моја, ја овако нагрђена нисам ти никуд