Млада жена подала се младом, лепом човеку. Па још уз то жена удовица, а младић кнез! Та то би опростио и најстрожији светитељ, који никад није окушао од забрањена плода. И ти се ту још вајкаш! Хајд прођи се будалаштине, па реци благословен час кад си прешла овај праг и ушла у наше друштво. Каквога витеза имаш! Као јелен у гори. Завидеће ти цео Звониград, цела Балканија - рече Мона убедљиво.

Лепша диже главу и сузним, помућеним очима гледала је Мону нетрепљући. Мона је помилова по образима: „Циганче моје! Па сад си ми, снаха, рђо једна; сад треба дар заови, него шта мислиш, кад сам однеговала онакога брата сокола — рече она шалећи се. — Но чек да седнем овде до тебе да ми испричаш како је то било. Куку, колико ли је ово сахати? рече Мона седајући крај Лешне на отоман и вадећи часовник. „Ћути, добро је, још нема три. Још ми можеш бар укратко испричати“....

За тренутак Мона ућута, после додаде: - Него знаш шта, Лепшо, што јес, јес, за цело сте пишкин деца! Оно има, има брзо; знам нешто мало и ја како се иде на јуриш, али ово је све превазишло. Кад пре уграбисте, часан вас убио!... То ми сад код вас да дођемо у школу! То је