њега, час у Лепшу, и, осмејкујући се ђаволасто, вртела је главом, по мало као да се чуди, а по мало као да прети Мутимиру. Сад диже десни кажипут, припрети кнезу, шљисну га по једром, још зажареном образу, за тим га оберучке узе за рамена и полако изгура у салу.

— Хајд тамо, па чекај, ветропировићу један — рече Мона бајаги прекорно, затварајући врата за њим.

Кад остаде сама с Лепшом у соби, Мона јој приђе. Лепша је још седела ћутећки и држала главу у шакама. Мона је узе за руку и повуче да јој скине шаке с очију. У тај мах Лепша поче јецати.

— Е, де, де! Чуда боже! Свет ће пропасти! Бојим се бићеш сама! Фалиће ти у нашем друштву. Хајде прођи се ћорава посла, па ходи овамо у спаваћу собу те се уми, или се бар избриши мокрим пешкиром.

Лепша ништа не одговори на ове речи Монине: она се само пљесну шакама по глави и рече као за себе: — „Боже, шта ми би!“

— Боже, Лепшо, зрела жена, а овамо говориш као каква десетогодишња шипарица. Шта ти би! Би ти оно што би сутра било и мени, и другој, и трећој, и свакој, која би се нашла у сличној прилици. И шта је то било тако необично!