Један поглед био јој је доваљан да види шта се десило. Никакве двоумице није могло бити. На будоару, на кнезу, на Лепши, видели су се јасно трагови мало час одигране љубавне сцене. Кнежев ужурбани покушај да те трагове склони није имао никаква успеха.

Лепша је седела на отоману, у пола окренута зиду, са шакама на дицу. Кнез је стајао мало даље код прозора и кад се Мона појави, он се окрете њој.

- А. а.. а.. а..! Тако дакле! Тако!.. поче Мона.

Но кнез је пресече. Он јој притрча и оберучке узе њену десну руку и обасу је пољупцима. — Моја мила сестрице, ти се не срдиш? је ли да се не срдиш? Ти нам не замераш? Ја сам свему крив! Лудило! Ја сам био у правом лудилу — Све ово изговорио је кнез скоро шапатом и нагласком који моли и уједно се мази. За тим додаде, шапћући Мони на ухо: - Она се сирота бранила. Тако се отимала! Но моја је снага била џиновска — као код свију лудака.

Показујући главом на Лепшу. Мутимир повуче Мону за руку и рече јој полако: — Иди је разговори. Молим те иди! Охрабри је, реци јој да то није ништа.

Док је кнез Мутимир ово говорио, Мона га је мерила од главе до пете, погледала је час у