кнез Мутимир и лепа удовица, чедна Лепша, о чијим су врлинама била пуна уста свију Звониграђана, испили су први пехар своје младе и ведре љубавне среће, која их је доцније неодступно и верно пратила кроз цео низ година.

— Јесте ли се споразумели? То код мене мора бити брзо, ја не волем дуго дипломатисање — чу се из дворане весео и шаљив глас домаћичин, која се враћаше из кујне, где је издала последње наредбе за јаузн.

Она застаде за тренутак у сали да загледа у саксији свој красни фикус, који јој од неког доба беше нешто клонуо. Бришући широке, зелене, чисто лаковане, листове овога лепог дрвета, Мона продужи:

— Које сте се јаде ућутали? Зар сте тако брзо казали једно другом све што имате! Или се ваљда још „штелујете“, снебивате, стиде се деца! Само што ја нећу да знам за те ваше керефеке. Код мене све мора ићи...

При овој речи Мона крочи у будоар и наједан пут она занеми од чуда, и, крајње задивљена, заустави се на прагу од будоара.

Метаподаци

  • Силазак с престола : роман / написао Карио Амурели : ELTeC издање
  • Тодоровић, Пера (1852-1907)
  • Сканирање: Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"
  • OCR и корекција текста: Цветана Крстев
  • Кодирање за ELTeC: Цветана Крстев
  • Штампарија код "Просвете" COST Action "Distant Reading for European Literary History" (CA16204) - 1892 - Београд
  • Лиценца