Ова лепа жена створила је око себе неку чудну, заношљиву атмосверу, која би се могла назвати атмосвера љубави и лепоте, атмосвера испуњена неким чудним, специфичним мирисом, који би се могао назвати мирис чисте женске душе...

Цео умотан у ту атмосверу, опијен свемоћним дахом женске лепоте, распаљен жаром срдачне љубави занесен, изгубљен у облаку и диму разбуктане пожуде — кнез Мутимир није више био обичан човек, но оличење најразузданије страсти.

Он није више знао за себе, он није знао за свет око себе, он у том тренутку није могао јасно дати себи рачуна чак ни о томе: шта је, која је то коју он држи у своме наручју? Њега је до последња живчана кончића потресао само један осећај, прождирала га само једна жудња и растрзала га само једна једина, неодољива, несавладљива потреба, да ону, коју држи у наручју, утисне у своје груди, да је стопи са својим срцем, да се с њом слије у једну нераздвојну целину, да њоме овлада, да је има....

Под утицајем ове неодољиве силе, кнез Мутимир једним напором диже Лепшу, као лако перце, у два крока пренесе је преко собе, но у који мах хтеде да је спусти на сниски отоман