Тај осећај често се јавља у једној најобичнијој појави у животу — намериш се на каква сувише снажна човека, он те стегне за руку, на једаред осетиш да је ту сваки отпор већ у напред искључен и немогућан, свака је одбрана бесмислена и теби само остаје да рекнеш: „молим те пусти.“

У таком се положју налазила сад Лепша. Кнежев напад био је тако неодољиво снажан, да је Лепша одмах клонула и предала се целим телом. Као ружица, којој преко половине прекршиш стабљику, так се и Лепша одмах преви и приљуби, управо целом тежином тела паде и припи се уз младо и снажно тело Мутимирово.

А ова близина, овај непосредни додир два подједнако млада, подједнако бујна, подједнаком љубавном ватром загрејана тела, само су још више распаљивали безумну страст Мутимирову.

Узбуђена, сва у жеравици, Лепша је убрзано дисала, а срце јој је, као челичан чекић, ударало о забрекле груди.

Врео дах Лепшин био је Мутимира управо у лице, и то га је заносило и опијало. Он је осећао лупање њенога срца тако близу, да на махове није могао разазнати да ли је то њено или његово рођено срце.