траже од владаоца да угушује у себи најплеменитије осећаје и да ради против природе? Да би био добар владалац од њега прво траже да престане бити човек, да не осећа као човек, или да се претвара и крије своје осећаје. Зар то није безумно? И каква је вајда од свега тога? Која је то држава, којој су у деветнајестом веку помогле женидбе њених владара? Некад је то и вредило, данас не...

— Па опет све владалачке женидбе и данас су чисто политичке женидбе — примети Лепша полако...

— Моја неће бити таква! — викну кнез Мутимир. Никад, никад! Ја бих пре у свет утекао, но што бих пристао да из државних разлога узмем жену коју не могу волети.

Кнез стаде пред Лепшу, ућута и тако је нетремице гледао у њу за неки тренутак. То је био мек, топао, нежан поглед, који из срца потиче и у срце утиче. Лепша није дизала очи да види тај поглед, али она га је осећала, осећала је како јој се у срце лије и по целом телу струји, као најслађа медовина.

— А за тебе, за тебе, Лепшо, лепото моја, за тебе анђеле, рају, мило срце моје, за тебе бих дао круну, царевину, Александрову царевину, сто