постајало је све мрачније и тужније; његове сјајне очи помутише се; он се ћутећки окрете зиду и на хладан камен наслови своју врелу главу. Лепша крадимице баци поглед на њега и виде га како на махове уздиже рамена и стреса се. „Или плаче, или дубоко уздише“ — помисли она у себи и на један пут би јој га тако жао, тако неисказано жао, да би у ток тренутку била готова на све, само да њега утеши.

Стотине најлуђих планова навали јој у главу. Она је била готова да скочи, да загрли ово младо, овако свеже, овако чисто створење, да се стопи с њим у једну нераздвојну целину, да му се преда сва, да за навек свеже с њим и своју младост и своју срећу, сав живот свој.

Наста кратко ћутање. Кнез је стајао наслоњен на зид, с прекрштеним рукама, с главом утиснутом међу стегнуте мишице. Лепша је седела на дивану, обузета читавим ројем изукрштаних мисли.

На један пут Мутимир одскочи од зида и пође по соби круним корацима. Гледајући непрестано у патос, он отпоче живо говорити, као да се с ким препире:

Јес, ви имате право. То тако јесте, и то тако бива, али то не мора тако бити, нити је паметно што увек тако бива. С каквим правом