Кнез Мутимир имао је до сад неколико љубавних историја — неке од њих и ми смо видели напред али још никад до сад он није осећао ово што је осећао сад, ово је била његова прва истинска љубав и ово што је говорио, говорио је са срца.

Кад се Лепша изви и недаде кнезу да је ухвати за руку, Мутимир устаде, стаде близу до Лепше и рече јој озбиљно:

— Лепшо!... Зашто се отимате?! Зар ви не осећате да је провиђење спојило наша срца?! Па зар може слаба човечија снага да раскине и раздвоји оно, што је спојила и сјединила свемоћ вишњега Бога!... Лепшо, дајте ми руку и реците ми да ћете бити моја од сад па до века.

Кнез је изговорио ове речи у највећој озбиљности, а при томе је непрестано нетремице гледао Лепши право у очи, док је она измицала погледом и избегавала да јој се очи не сретну с кнежевим.