Истините или измишљене, ове су речи кнежеве брујале по целом граду, те их је Лепша морала чути. А како је све ово утицало на њену младу душу — лако је разумети. Као озбиљна жена, она је покушавала да се брани од лаковерна примања таквих гласова. Она се чак и сама пред собом исповедала да су то само „каприци“ и тренутни прохтеви кнежеви. Али док су њена уста говорила „све је ово ништа,“ у њеном срцу никла је нада, која је неком неизмерном сладошћу запојила цело биће њено. У потаји, тако рећи кришом и од себе саме, Лепша је сањала о кнезу Мутимиру и његовој љубави и била је сретна.

Такво је било Лепшино душевно стање кад је добила прво писмо којим је гђа Мона позива да и она — Лепша — долази на јаузне и да постане члан овога „женског клуба“, где се време тако пријатно проводи. Лепша се учтиво захвали на пажњи, али одбије понуду. Но енергична Мона није се дала сузбити, писала је писмо за писмом, у сваком писму износила је све нове и нове примаме за Лепшу, отворила је с њом читав философски диспут и бомбардала је писмима све дотле, док Лепша најпосле није пристала. Главни разлог њеном попуштању био је тај, што је знала да ће ту имати прилике да чешће буде с кнезом,