гласу се видело да му се опет почела враћати добра воља - не браним; а сутра у 4½ тачно да си овде — изаћићемо да јашимо. Обећао сам инглеском конзулу да ћемо сутра изаћи да јашимо, а наравно, држим да ће ти бити пријатно да будеш у друштву твога господара, који те тако одликује.

— Благодарим много, Ваша Светлост, врло сам захвалан, али још носим модрицу на куку како сам пре пао, кад смо оно последњи пут јахали... Ја не умем да јашем, а Ваша Светлост навлаш ми дала кобилу што баца чифтета.... Грдно сам се угрувао.... А Ваша Светлост каже „полако ћемо“, а после викне само „касом.“ Ја се сиромах оберучке држим за ункаш, али која је вајда, кад се кобила рита — ја морам да паднем...

Кнез се смејао.

— ...Па да ме поштеди Ваша светлост....

— Нема ништа, мора се јахати; хајд сад „пошол“ — па сутра у 4½ тачно!...

Кнез дохвати Маврикија за рамена и готово га догура до врата.

Уз пут Маврикије се једнако освртао: „Да ме поштеди Ваша Светлост, ако може бити.“

— Никако не може бити, хајд! — и кнез чисто изгурну Маврикија.

Врата се затворише.

„Animal“ — (ала је глуп) мислио је кнез с једне стране врата....