— Јес, јес, робови, прави робова! Сироти ви! Ах, како вас жалим — рече Мона, намештајући завесу на једном прозору, а затим се окрете својој гошћи.

- Драга Лепшо, предајем ти, ево, у аманет овога нашег најновијег роба. Буди му милостивна — рече Мона с ђаволским осмејком, затим се окрете кнезу: — Збиља, уздам се, да вам неће бити дуго време овако у двоје, док ја за тренутак отпаднем до у кујну.

Домаћица изађе, а кнез и лепа гошћа остадоше сами. Она је ћутала и хладила се својом лепезом. Кнез устаде, приђе госпођи и намести столицу управо спрам ње, једва на корак растојања од њених колена.

— Ако дозволите, драга госпођо, бићу веома срећан да седнем тако близу, како ћу осећати дах ваше божанствено душе.

- Ви сте веома галантни, господару. То је сувише части и пажње за једну обичну грађанку — рече Лепша.

- Реците за једнога небеснога анђела — прошапута кнез узбуђено и маши се оберучке да ухвати Лепшу за руку.

Pardon! — прошапута, Лепша и вештим покретом склони од кнеза своју белу, лепу, разголићену руку.