ударању коњских копита она познаде да су ово кнежева кола што стадоше пред кућу. Она притрча прозору, и доиста угледа пред кућом кнежева кола с четири гардиста који га беху допратили.

— Јес, он је — рече Мона гошћи, која такође заусти да нешто рекне, али немаде кад, јер баш у тај мах врата на дворани ширимице се отворише, а лакеј гласно узвикну: Његова Светлост кнез Мутимир.

Врата на будоару била су отворена и кнез, како ступи у дворану, угледа домаћицу и гошћу у будоару, а угледаше и оне њега. Кнез се поче још с врата извињавати што је бануо тако рано и изненадно. Домаћица изађе пред њега, прими га срдачно и поведе право у будоар где га гошћа дочека на ногама.

— Немам потребе да вас представљам, јамачно се познајете — рече Мона.

И кнез и гошћа поклонише се.

— Ту ретку срећу, да познам госпођу лично, имао сам на нашем последњем, скромном дворском балу — рече кнез, пружајући руку госпођи, с којом се срдачно рукова.

— Морам вас понова молити за извињење — рече кнез, седајући на округлу, кадивену столицу. — Али ту нема мога греха. Има у животу поступака, када човек не може да буде сам