скупоцених ситница, које тако лепо красе одају својом разноликошћу.

— Све је ово од њега, ово су махом његови поклони; не знаш како је нежан и пажљив у тим стварима. Кад примети да ти се нешто допада, набавиће ти па ма шта коштало. Такав је био спрам мене, а наравно, спрам тебе ће бити још нежнији — рече Мона указујући гошћи место где ће сести —- Раскомоти се, скини рукавице, врућина је, а била би и штета да стоји покривена овака красна ручица — рече Мона, пљескајући гошћу по десној руци пуначкој, облој, дивној, као најлепша рука на каквој старинској грчкој статуи.

Гошћа се још не беше ни наместила на маленој софи, кад се наједанпут из даљине зачу јака тутњава кола, која је долазила све ближе и ближе, док се најпосле не заустави пред самом кућом.

— Ово ће јамачно неко теби. Ко ли ће то бити у ово доба — рече гошћа радознало. Но Мона јој ништа не одговори. Сву њену пажњу бејаше прогутала ова треска кола пред кућом. — Је ли могуће да је он! Од куда тако рано? Да л’ је дознао да је она овде, или долази случајно другим каквим послом? — Све ово прелете Мони у тренутку кроз главу, јер по лупи кола и