некакве страшне бунтовничке химне слободи. Ја, мој господине! А ви ништа то не знате!

Ливреисани слуга полако отвори врата, стаде смерно пред Мону, и не гледајући Тошу, пружи јој на сребрном послужавнику мало, миришљаво писамце, с великим, златним монограмом на завоју, као што је у то доба била мода код отмених особа.

Мона се маши руком немарно и полако, узе писмо, отвори га и узе га читати. Очи јој се разиграше, лице оживе; по свему се видело да је писмо пробудило у њој живо интересовање. Пошто је дочитала до краја, она још једном подиже поглед и још једном прелети очима преко писма. За тим скочи живо, као девојчица од 16 година, дохвати мужа за десно раме, окрете га и рече живо:

— Лево кругом, марш, хајд, „пашол,“ одлази, сад ће гости почети да ми долазе. Говорећи то она догура мужа до врата и он оде.

Кад остаде сама, Мона диже са стола писмо које мало час доби, још га једном загледа, после га сави и мету у џеп.

— Дакле решила се да дође! То је као да је већ и пристала, јер да се не мисли предати не би ни долазила — мислила је Мона у себи. За тим додаде гласно: „Ето ти женска постојанства“!