Цео овај призор гледао је мајор Тоша и у томе се чисто бејаше занео. И несвесно је сравњивао себе с оним немоћним вочићима. Њему је тако добро било познато оно страшно душевно стање, кад осетиш своју потпуну немоћ и знаш да не можеш даље, а над тобом стоје са стиснутим песницама и траже да вучеш даље, да непрестано идеш напред.

Тошу је толико био занео овај призор да није ништа чуо шта му госпођа говори. Међутим она је већ по други пут стављала питање на које ни сад не доби одговора.

— Тошо! — продера се Мона, и што год може лупи о патос својом малом, округластом ножицом, утегнутом у плитке ципелице од црна сатина.

Тоша се трже и окрете жени; његове очи сусретоше се са живим, немирним очима Мониним и она га чисто пресече срдитим, муњевитим погледом. Подуже га је мерила очима, после климну главом.

— Међер, од тебе никад ништа! Како који дан ти си све гори. Шта си сад толико бленуо!

— Шта сам бленуо! Загледао се нешто. Чуда, боже, па шта је! — узе се правдати Тоша, но госпођа га пресече:

- Какви су то републиканци код вас у академији, какве су то тајне дружине!