Он пусти точак која је до сад узалудно подупирао и подметну камен под њега. Кола још једном претегоше низ брдо, огроман товар још се једном љутну и прекрете, предњи точак удари о велики камен и кола са шкрипом стадоше, као кад какав голем терет с висине падне на земљу.

Разјарени голотрби домаћин тек сад притрча полумртвим вочићима и поче их ударати дреновим прутем по леђима, по глави, по губицама. После као да му се то учини мало, те их узе бити ногама по очима по устима, куд стигне. Кукавни вочићи, са затегнутим јармом око врата, скоро већ удављени, покушавали су још да склоне главу куд год на страну од удараца, а кад ни то нису могли, они само зажмурише, предајући се тако гркој судбини својој.

Међутим свирепи домаћин није више био вочиће да му пођу, зли да их натера да устану, не, они су лежали, а главе су им биле тако заврнуте натраг, да од устајања није могло бити ни помена док се прво не искошкају, а кад би се искошкали, они би и сами устали, не без боја, но и без ружне речи. Њих је дакле њин домаћин био сад да их казни, и ко зна докле би их тако ударао, да голотрбом арслану не приђе онај исти чичица у олињалом ћурчету, ухвати га за руку и рече: