Јарам, измичући се заједно с колима, све је више затезао око вратова попадалих вочића, и све им више заметао главе назад. Сад се већ чуло на далеко загушљиво рипање прикљештених вочића; бале и пена лиле су им на уста. У два маха они покушаше понова да устану, али ни то већ нису могли.

Не испуштајући точак, и ако је видео да га не може зауставити, газда је остраг грдно чврчао и просипао на вочиће најгадније псовке.

Некаква гувернанта, држећи за руку два, малишана, беше застала и пажљиво је посматрала шта се ради (а можда и слушала шта се псује) док су малишани радознало гледали како огроман товар сена полако клизи све више и више низ брдо.

Некакав чичица, у избледелом, отрцаном ћурчету и тако исто изношеним чоханим чакширама, приђе овим колима, и, ударајући штапом по камену, који се десио ту на путу, рече сељаку:

— Подмети овај камен, подмети, синко, камен под точак, па зови кога од друштва да ти помогне.

Тек тада једва дође к себи и овај вајни домаћин, и једва се сад тек сети тога, што је одавна знао, али у псовци и вици на невине волове чисто и заборавио.