тестере, али гломазна кола с тешким товаром нису се помицала.

При последњем напору и узвику домаћина добри вочићи још једном прегнуше из све снаге и поспе узалудних усиљавања обадва падоше на предња колена — падоше и тако остадоше. Њини црвени језици висили су на пољу, отомбољене доње усне дрхтале су, и грчевито се купиле, вочићи су жалосно погледали око себе и њине тужне, измучене очи као да су говориле:

„Ето, ми знамо да сад за нас настаје страшни суд! Као рис разјарен, газда ће сад долетети с оплавком у руци и испребијаће нас на мртво име. Нас страхоба хвата од саме те помисли. Али шта да радимо! Ми ево не можемо даље. Убијте, закољите, исеците на комаде — али ми даље не можемо: наша малена снага исцрпена је.“ И слабачки вочићи доиста су дрхтали; дрхтали су од умора и страха, очекујући сваки час страшан налет срдитога газде с оплавком.

Међу тим тешка кола, с огромним товаром сена, уз гласну шкрипу и пуцање, полако, али непрекидно омицала су се низ брдо, и померала се све ниже и ниже, потискујући полако и газду, који је узалудно одупирао голим раменом у точак и безуспешно кушао да својим подупирањем задржи кола.