— Пара! — рече мајор Тоша полако с испрекиданим дисањем, као оно човек кога си на један пут полио хладном водом.

— Јес, пара — понови госпођа јасно и одсечно — пара, и то поприлично пара, најмање око 100 дуката. Истина, тапетар ми још није поднео предрачун, али и без његова предрачуна ја знам колико ће ствар од прилике коштати. Хоћу да реновирам мали салон. Жута свила! Све ће бити од жуте свиле. И брату сам показивала; и њему се допада.

Док је госпођа ово говорила, Тоша приђе расејано отвореном прозору. Друмом од Јеленика ишао је дуг ред кола, натоварених сеном, пењући се полако уз брдо. Слабачки вочићи у првим колима бејаху застали на узбрдици, немогући да извуку огроман товар. Газда ових кола, млад сељак, само у гаћама и кошуљи, подупирао је раменима предњи точак и шибао дугим прутом задуване вочиће, вичући из свег гласа „ојис жујо, ојис бељо, а сад, а сад, а сад!“

Слабачки вочићи, напрежући последњу снагу, запињали су што игда могу да изиђу уз последњи брдањак, али њине су се танке ноге омицале, они су падала на колена, устајали, опет запињали и опет падали. На отворена уста текле су им беле бале, њино загушљиво рипање чуло се на далеко, као стругање неподмазане