— За што чудна, за што чудна, господине мој! Не волем да ме тако зовеш, па квит. Шта ту има чудно! И где си ти то још чуо код образованих и отмених људи! Где још образован човек тако титулише своју госпођу.

— Е, лепо добро, душо, већу више; хајд нећу више! Зваћу те како год ти хоћеш. Ово је навика — правдао се мајор.

— Ружна навика! — пресече га госпођа. — Одучи се од ње, па квит — рече она стишавајући се.

— Добро, хоћу, роде, одучићу се. Само ово што сам те молио немој заборавити. Заузми се својски. Нека кнез само спомене војном министру. Ја сам г. министру о томе већ говорио, само нека му сад и кнез рекне. А, је ли да хоћеш?

— Доста, доста! — рекао си већ један пут, па доста — рече Мона зловољна.

— Рекао сам, Мона, али знаш ли ти да ми за десетак дан истиче рок великој меници, од које бар петину морам отплатити....

Госпођа га опет прекиде.

— Све су то твоје ствари — рече она, а ја кад сам једном рекла доста, онда доста, па квит. Што могнем, учинићу. Но то сад није главно. Друго је сад на реду: мени треба пара.!