— Ствар је замашна — рече мајор Тоша приближив се жени, — знаш да ми стоји ево овде — он се пљесну руком по темену, — с тога те молим, жено, настани својски. —

Но госпођа му недаде да доврши. Она прогледа, ратоборно се испрси, заустављајући љуљушку, жмиркајући и погледајући мужу право у очи, она рече јетко:

— Колико ћу пута ја теби говорити. господине, да ту простачку реч „жено“ нећу више да чујем! Какав је то говор! Какви су то изрази! „Жено“ „жено“ — тако гадно, тако грмаљски; права грмаљска реч! Још само да викнеш чак с врата: „жено! спремај постељу! Жено изувај ми каљаве ципеле!“ — па си се онда таман изједначио с паланчанским простацима. Какво неваспитање! Ако не знаш ништа паметније, ја имам своје име, па ме зови но имену. То грмаљско: „жено!“ просто нећу више да чујем, па квит!

Мајор стаде убезекнут. Да је наишао на непријатељски батаљон, не би се више пренеразио Он је био изненађен и збуњен, и није знао шта управо да одговори.

— Боже, Мона ала си и ти по некад чудна! — поче он. Шта ти сад то смета што сам рекао „жено..!“