Успокојена таквим размишљањем, које се и нехотице рађало у њеној глави, г-ђа Мона продужи своје жмурење и љушкање, док је међу тим муж развијао даље своју молбу.

— Ако случајно буде и кнез, молим те подсети га да се једном сврши ова моја проклетиња.

Ствар коју је г. мајор називао својом проклетињом, састојала се у овоме. Рукујући неком касом, он је био потрошио преко три тисуће пореских гроша, о којима није могао показати никаква рачуна. Кривица је била озбиљна. Лане један капетан проневерио је много мању суму и одмах је био ухапшен. Себе и своју породицу спасао је од срамоте једино самоубиством скочив с трећег спрата. — Мртвоме нису судили, и тако му је породица добила пенсију. Но како је мајор Тоша по жени био кнежев рођак, његова је ствар била заташкана. По књигама се развело да је г. мајор за три месеца изузео плату унапред „а конто“, и он је тако поступно одуживао тај дуг, кубурећи непрестано с платом узетом за три месеца унапред. Но како је јесенас излазио на јужну границу Балканије, ради неких војничких извиђања, и за то имао примати неке дневнице, то је мајор Тоша сад настојавао да се те дневнице пребију за оне неисправне суме, како би опет дошао редовно на своју плату.