у мужевљеве речи (дебели господин био јо, по свима службеним документима, законити супруг г-ђе Моне) — г-ђа Мона изрази лаким пућењем усана и два пут поновљеним мрштењем. Ове жалбе мужевљеве на краткоћу времена, а на огромност посла, у толико су је мање интересовале, у колико је чешће имала прилике видети, како њен драги супруг одмах после оваке једне жалбе, одлази у кавану и до мркла мрака већ не излази више из карташке собе.

— А ти данас опет имаш јаузн — поче муж после кратка ћутања. Ако случајно буде и кнез....

На ове речи г-ђа отвори очи и погледа мужа чисто зачуђено, као да је хтела рећи:

„Ако буде“! Е мој будаче, па ти још ни то не знаш шта све данас има овде да се изврши!“

Госпођин поглед то је говорио. Пошто је два пута одмерила мужа од пете до главе, она опет спокојно сведе очи и њен поглед сад као да је говорио:

„Па наравно! То је са свим природно! Такав дедак, као што је он, зар може и разумевати тако фине и суптилне ствари, као што је ова. С тога није ни чудо кад он вели: „ако буде кнез.“