Г-ђа Мона била је обична дана од својих 40 година. Смеђа, дугуљастих образа, без икаквих особитих знакова на лицу, она ничим није привлачила нарочиту пажњу, сем што су њене веома живе и веома немирне очи издавале жену успаљена темперамента.

Баш у тренутку када је госпођа дала својој љуљушки нов покрет, врата на дворани полако се отворише и на њима се указа висок, крупан, трбушат господин, у мајорској униформи, с отомбољеном доњом усном. Он отшкрину врата и застаде.

Мона отвори очи, баци летимичан поглед на господина, па брзо опет зажмури.

— Не спаваш? — упита господин полако.

— Уђи, уђи — рече госпођа нехатно погледав господина само једним оком, и то пола затвореним, продужујући своје љушкања са затуреном наслоњеном главом.

— Одлазиш — упита госпођа неотварајући очију.

— Идем.... у канцеларију — рече господин, па онда похита те додаде. — Тако смо у послу! Још једнако ти проклети спискови обвезника.

Своје неинтересовање за ствар о којој је господин говорио, а можда и своје неверовање