Сад се већ говорило и о многим доброчинствима госпође Моне — како је за један обновљен, стари манастир сама „својеручно“ извезла „диван чаршав за часну трпезу,“ како је сиротици Јулки не само дала сву свадбену спрему, но јој нашла и красна младожењу; диван, млад, вредан трговац, леп, да очи од њега не одвојиш. Истина, новајлија је, тек сад отвара самосталну радњу, али са својом вредноћом и учтивошћу мора далеко дотерати.

Причало се и о неком просјаку без руке, који је госпођи Мони дошао управо го, а она узела нове кошуље и одело свога мужа и одела га.

Причало се и о некој болесној баби, коју је г-ђа Мона десетак дана држала у својој кући, док није прездравила, дајући јој лекарску помоћ преко свога рођеног домаћег лекара.

— Таква добродушна жена! Такав анђео! Па о њој да се шире такви безобразлуци! Као да је то могуће, тако благородна жена да буде тако развратна! Не, завист! Све је то само завист и злоба!

И тако се поступно долазило до уверења да управо није никад ништа ни било; да је госпођа Мона изврсна жена и да су само пакосни завидљивци изнели о њој разне измишљотине,