за своје кућевне пријатеље. Причало се како је некакав младић, ускачући око 2 часа по ноћи у стан г-ђе Моне, био ухваћен у кљусу, разапету под њеним прозором, услед чега се дигла таква граја, да је чак морала притрчати ноћна стража да ослободи ухваћена љубазника!

Јако је жаљен некакав кадет, који је, као дечак од својих 19 година, имао несрећу да се нарочито допадне госпођи Мони. Она га је дозвала к себи; у „неглижеу“ , лешкарећи на свом дивану, она му је, веле, тачно и разговетно објаснила све дужности, сва права и све опасности које га чекају. Веле да је младић био сувише дрвенаст, није хтео ни чути ни разумети госпођу и њене разлоге, грубо је одбио своју „срећу“ која му је нуђена, и с тога је морао бити истеран из академије и чак одагнат из престонице.

Причало се о одлучности госпођиној; она не говори много; одмах у почетку она покаже дотичноме шта све има очекивати, — ко је мудар, па прими срећу која га је снашла — благо њему! Ко двоуми, устеже се, колеба, тога просто — склоне!

Од свију ових прича нешто је било истинито, али, као обично, много је било и измишљено, додато.