где се оне обично састају, да се пријатељски разговоре, да једна другој саопште најсвежије новости, да се узајамно оговоре и да проведу време пријатно, изричући свој суд о свима дневним догађајима. Ти женски састанци — то су њине јаузне.

Око 3—4 часа по подне скупљају се познате пријатељице код ове или оне друге, да поседе, да се разговарају, нашале, да попију белу каву и да једна другој исповеди шта јој је на срцу.

Како је, кад и од куда дошао овај обичај — нећемо овде расправљати. Као у многом које чему другом, тако је и овде узет пример из суседне Аустро-Угарске, те је и сам тај састанак прозван страним именом — јаузн.

И ако је г-ђа Мона кнежева рођака и жена човека који заузима повисок положај у балканиском друштву, опет за то њена кућа и њено друштво није било у милости код Звониграђана. Све што је водило рачуна о своме имену и својој части, клонило се од г. Моне, која је својом прошлошћу и својом страсном наклоношћу спрам лепих младих људи била изашла на незгодан, донекле управо на скандалозан глас.

Чудне су ствари причане из прошлости г-ђе Моне. Говорило се о замашним сумама, које је она давала младим људима, да их придобије