и ти, обрати се она Ратку. — Поткрепи и ти моје мишљење да је ваш спас у томе, да од кнеза направите што боља човека.

Рекав ово, г-ђа Софија рече збогом и изађе. Растислав затвори врата за њом и врати се Ратку натмурен.

— Не знам шта јој је данас — рече он као да се хтео извинити пред Ратком за неупутности женине — Још ми никад није овако говорила. Но Ратко га предусрете:

— И знаш ли шта — рече Ратко — она има право.

— Како има право, — чисто се продера Растислав,

— Па има право, тако са свим просто! Она је сама лепо рекла: што не дамо ми, даће други; и што год кнез буде раскошнији, порочнији, све су већи изгледи да ће он узимати за министре људе слабе и ништавне, који ће му чинити по вољи.

— Знам, али не треба допустити да таки људи дођу у ближи додир с кнезом и да стеку уплив над њим — рече Растислав.

— Не треба дати, али докле се то може бранити? Донде, док кнез хтедне слушати. Кад једног дана њему прасне ћев и рекне: „хоћу сад овако“ — како, чиме ћеш га уздржати?