— Добро, добро, добро, — понављао је Растислав гурајући полако жену све више вратима.

— Дакле доћићеш доле на ручак, да те чекамо? — упита г-ђа Софија на вратима.

— Чекајте, до један, један и по најдаље. Не буде ди ме дотле, ручајте! Али ја ћу свакојако сићи, ма било пред ноћ — рече Растислав.

— Молим те сиђи, ја ћу те чекати — прихвати г-ђа Софија.

— Добро, добро, сићи ћу, доћи ћу — рече Растислав живо и чисто обрадовано, као да је хтео рећи: „Ево обећаћу ти што год хоћеш, учинићу ти све по вољи, само немој ми више говорити о њему и о оном, разумевајући под „оним“ ствар које се Растислав највише плашио — кнежев потпадај под туђ утицај.

Но г-ђа Софија, као да је погађала ове мисли мужевљеве, држећи се за кваку, она рече:

— А оно што сам ти мало час рекла, оно је онако. То слободно знај, и промисли мало о томе! Што год ви више не дате, други ће све више дати! И њин је изговор лак: „Тако су га други васпитали!“ А вама ће бити тешко да се оправдате, за што од дечака, који је дошао у ваше руке мек као восак, нисте могли начинити добра човека.... молим те, зете, помогли ми