ми се рекне.... оно наравно, кнез вели, али тек... кад се каже глуп!

...О, па наравно да ја то теби кажем из милост; да те не волем зар бих ти рекао да си глуп као коњ!....

Маврикије се блажено смејао. Кнез узе ходати по соби и као да се нешто замисли.

— Да, да, поче он — то је ваше — ви - сте правили устав... а књаз вам малолетан — и господа хитају да праве устав, а књаза и не лита нико. И Ви сте, г. Маврикије, правили устав — Паметан устав!

Кнез је ходио и говорио, а Маврикије седео је још на свом месту и зачуђено гледао на кнеза. Учини му се чудно што ли се то кнез сад на један пут сети устава и поче се срдити!

А кнез се доиста срдио. Он је ходао и говорио, и што је више говорио, све се више срдио. Изгледало је као да га драже његове рођене речи.

— До јуче љубили турски буздован — продужавао је кнез — а данас им треба устав!... Свињари, неписмени свињари, а хоће парламенат, као енглески лордови!... Фукара!....

Кнез застаде.

Шта би Маврикију, он ни сам не би умео рећи, тек на кнежеву реч „фукара“, он, г. Маврикије,