ћемо се обратити вама женама за савет и помоћ, а сад молим те остави нас да грешимо као што смо почели.

— Ти одбијаш на шалу мој говор, Рале, али ја ти озбиљно кажем: ви грдно грешите. За што држите кнеза као тако покварена и пропала човека да о његовој поправци не може више бити ни говора!...

— Ето то вам прво не ваља, а и просто — није истина. Шта може бити истински неваљало и покварено у једном младићу од 18 година? Зар се у таком раном добу може истински мрзити, истински злобити, истински бити зао и неваљао? Зар сви кнежеви поступци нису пре обичне младићске лудорије и лакомислености, тренутна бујност и младићски заноси, невини, искрени, у свој привидној покварености својој? Никакав истински порок не може имати дубока корена у младој души његовој. И шта би хтели ви од њега? Да у почетку своје деветнајесте године буде тако мудар, озбиљан и одмерен као што сте ви у четрдесетој! Ви просто заборављате доба његово и положај у коме је. Шта уме и шта може ово јадно, младо, неискусно, напуштено, само себи остављено створење, коме нико ни с које стране не ствара истински искрен, топал, братски загрљај, нити му ико пружа искрену пријатељску руку, да га поведе правим путем! Бави