— Добро, добро, добро! — рече Растислав једва уздржавајући гнев. — Добро, сад ћете и ви жене већ постати дипломати.... и пророци, — додаде он срдито.

Отресајући своју хаљину, г-ђа Софија рече поносно, понесена оном женском сујетом, која обухвата сваку женску, кад осети да је повређено и оно најсветије право, које она има као жена, и у које, по женским појмовима, нико не сме дирнути.

— Добро, добро — рече г-ђа Софија срдито, — добро, ви мушки све знате, ви сте непогрешни, вама ни ваша рођена жена не сме рећи истину у очи, не сме вам је рећи ни онда кад грешите тако очевидно, да већ цео свет види.

Г-ђа Софија исправи се, она погледа свога мужа право у очи, она заузе положај ратника, који је намеран да погине на заузетој позицији, али да не сиђе с ње.

— Лепо, терајте као што сте почели — рече она јасним, уздрхтаним, срдитим гласом — терајте, али ја, жена, ево вам кажем да ћете се једнога дана горко кајати за све те ваше мудрости.

— Добро, добро — прекиде је муж намештајући јој јопну и журећи је да што пре иде — добро, кад се нађемо у тој беди, онда