јадно, бедио створење — г-ђа Софија прекрсти се — да не да бог никад да се моје дете нађе у таком стању и положају у каквом је он. Тешко њему - рече она и неколико крупних суза потекоше јој низ образ.

- Е, лепо, то су ваше обичне женске лудорије — рече Растислав ослобођавајући полако своју руку из жениних руку. - Ви жене знате само да слините! Пало јој на памет да плаче за махнитањем кнеза Мутимира! Кнез прави сваки дан лудорије! И сад и за тим треба слинити! — рече Растислав срдито и чисто одгурну жену од себе.

- Прођи се ћорава посла - рече он зловољно. Хајде, иди куд си пошла, а кад свршим овде, ја ћу доћи доле. Не знам и што си долазила; ниси имала друга посла - заврши он срдито.

Г-ђа Софија одвоји се од мужа, обриса сузе, мету мараму у џеп и поправљајући своју хаљину рече озбиљно и увређено.

— Отићи ћу, не бој се! Ви све најбоље знате! А ко ће! Само да се једног дана не кајете! Није ни он ћурка! Види и он шта од њега радите...

— Кад једном стане на снагу, о, не бојте се; вратиће вам свима мило за драго!