— Зар је он дете? Зрео човек, близу 20 година — примети Растислав немарно.

Г-ђа Софија обема рукама стиште мишицу свога мужа и чисто се обеси о њу.

-— Молим те, Рале, немој тако говорити — рече она живо. Зрео човек! Јадна му зрелост његова, деветнајеста година, најлуђе доба! Помисли на нашег Никицу. Шта би од њега било да се овако нађе сад међу туђим људима?

— Што међу туђим људима? Кнез није међу туђим људима. Он има искрених пријатеља, ја ћу се постарати да га окружим још и бољим људима.

Г-ђа Софија насмеја се горко:

— Хо... хо... о... о.! Тешко њему међу таким пријатељима! Јадно му пријатељство његово а гори му живот! Какви пријатељи! Све су то служитељи, чиновници, вршитељи дужности, министри, особе.... јес, све су то особе, свака са својим планом, својим рачуном, својом засебном намером, на њега гледају или као на господара, кога се боје, или као на будалу, коју треба варати, или као на грешника, чије слабости треба употребити у своју корист. Сваки га цени само по томе колико вајде може имати од њега. Нико га не гледа њега ради, но себе ради. Њега, као човека, нико не воли, нико не жали, нико му не жели среће и добра; он је доиста