— Није ми ништа — одговора она, стискујући мужа за руку и приљубљујући се уз њега. — Није ма ништа! Али, за бога, Рале, како можете тако говорити о том јадном детету?

— О коме детету?

— О детету, па наравно да је дете. Шта је друго но дете; тек деветнајеста година, као наш Никица.

— Ама о коме ти то говориш, о кнезу, је ли? — понови питање Растислав.

— Та да, о кнезу; јадно му и кнештво његово! Тешко њему јадном! Нигде никога свога, никога рођеног да га истински пожали, да га искрено и срдачно загрли, да с његова млада срца отопи лед и студен и да пробуди у њему топлу истинску љубав.

Њене су очи биле влажне; г-ђа Софија извади своју намирисану мараму и прислони је на очи.

— Шта је теби, жено? — рече Растислав изненађено, и затури главу назад да боље погледа своју жену, која се беше припила уз њега.

— Шта ми је — рече г-ђа Софија озбиљно, није ми ништа, жао ми га, сиротана.

— Што је сиротан? — прекиде је муж.

— Сиротан! Да шта је но сиротан! Свако је дете сиротан које нема матере.