Све то у једном тренутку, живо и јасно васкрсло је пред њеним очима, и она се питала, сва претрнула од страха: „Је ли могуће, да ће због тих, тако обичних и тако природних младићских погрешака, прогласити њена сина за пропала и изгубљена човека, коме више ни бог ни људи не могу помоћи; човека, коме нема поправке и спасења, који је већ морално мртва лешина, коју треба само склањати што даље, да се и други од ње не трују.

Све њене мисли, сви њени осећаји, цело душевно биће њено бунило се против таквог схватања, и она би у том тренутку била готова да истрчи на раскрсницу и да на све четири стране света громогласно довикне и објави:

„Није истина! Није мој син пропао и изгубљен човек!“

Кнез Мутимир и њен драги Никица у том тренутку стопили су се у једну нераздвојну личност, у њој се пробудио матерински осећај у свој свежини и неодољивој снази својој и под утицајем тога осећања г-ђа Софија скочи. Сва уздрхтала и крајње узбуђена, она брзо приђе своме зачуђеном мужу и узе га за руку.

Њене су руке дрхтале. Растислав је упита зачуђено:

— Шта ти је, жено!