О, не! Сви њени осећаји, сва утроба њена бунила се при тој једној помисла!

Она се сећала како је, после таквих теревенака, сутра дан пред подне, полако, бојажљиво улазила у собу свога сина, како га је будила, како се он трзао с осмејком на уснама, како јој је онда наивно и добродушно причао своје младићске лудорије, икако је и сам осуђиво и критиковао своје синоћње понашање, и како је тада био добар, благ, нежан и како би јој тада обично говорио:

— „Је ли, мајка, ти ниси срдита на ме, је ли, ти волеш твога Никицу, ти му све прашташ? Оди ме пољуби, ако ми збиља прашташ“... И како јој је он тада пружао своје младе, снажне и развијене мишице, грлио је, наслањао главу на њене груди, а она, пуна неке неисказане сласти, прилазила би му, грлила га, љубила, карала га, тепајући му и мешајући у своје материнске нежности поучне прекоре, како је већ време, да се једном тргне од тих својих лудорија, а он, умирен, стишан, добар и нежан, пола у шали, пола у збиљи тумачио би јој и разлагао како је то младост, и како ће временом и годинама све то проћи, а од бујна лакомислена младића он ће постати озбиљан, тактичан човек!