замасковану теорију, Ратко га је слушао пажљиво, непрестано климајући главом у знак одобравања, додајући од времена на време.

— „Наравно“! — „Да богме“! „Разуме се,“ „Тако је.“!

Но овај говор слушала је и г-ђа Софија, само што су на њу са свим друкчији утисак учинила сва ова државничка мудровања њенога мужа.

Док је Ратко дарежљиво сипао знаке свога допадања, дотле је она неколико пута нестрпељиво прошапутала „уф!“, „уф! боже!“, чупкајући живо прстима китку на својој јопни, што је био знак јака узбуђења.

Госпођа Софија није била никаква политичарка. И ако јој је муж био дипломата по занату, она се никад није мешала у његов политички рад, нити је имала воље и укуса, да се занима политичким стварима. Па ни сада, она није ни мало улазила у политички значај разговора, који је овде чула, она није ни покушавала да тај разговор цени по његовој политичкој важности и правилности; у опште, она није имала у овом тренутку ни једне јасне и одређене мисли у глава; у овај мах њом су превлађивали осећаји и то поглавито овај један једини осећај.