довољно да само наговести кнезу његове грехе, и презадужени и грешни кнез мора бити мек, попустљив и послушан. (Да је Растислав овде добро рачунао, видећемо доцније.)

Једном речи: млади кнез има својих махна и слабости; треба га пустити нека се у те своје грехе тако заплете и замрси као у стоструку мрежу, из које му више нема изласка, ни спаса. Министар председник држаће у својој руци крајеве те мреже, по потреби ће их притезати или попуштати, а уловљени кнежић копрцаће се у мрежи као свако друго сомче. То је био сав смисао Растислављевих других разлагања.

Наравно, све су то ствари и тешке и непријатне; он, г. Растислав, нема ни воље ни наклоности да се око тога бакће, али шта да ради кад су га прилике истакле на врхунац државних послова, где сад, хтео не хтео, мора остати и примити на се сва та тешка бремена, пошто ће повесница њега учинити одговорним за све даље последице, ако би се он, из личних обзира, одрекао улоге коју му је „само провиђење одредило“. Он ће се дакле примити тегобна задатка, у нади да ће у Ратку, као и у целој оној групи родољуба, којој и сам политички припада, наћи својске потпоре.

Док је Растислав у лепим, одабраним изразима развијао ову своју бездушну, веома слабо