време прилично смо га у томе искварили. Ја сам га узимао у помоћ за државне интересе, а ђенерал га узимао у помоћ против мене — тако смо му на жалост обојица дали повода да се лично умеша у неке доста важне државне послове, што му је већ пробудило приличну жељу да барата час по једном, час по другом министарству. Срећом то није дуго трајало и сад је згода да га једним ударцем стукнемо у старе међе, где је био још као малолетан...

Растислав је говорио даље куцкајући прстом о мраморни сто, на који се наслањао, он је мирно, хладно, полако, одбрајајући реч по реч, развијао своју омиљену „државну теорију“, мртву и хладну као онај мрамор на који се наслањао.

Кнез је размажен и самовољан деран, склон на сваковрсне разузданости, без и једне озбиљне мисли у глави, без појма о свом узвишеном положају и својим светим владалачким дужностима. То је веома жалосно; нико не би био сретнији, но он, Растислав, да ствар не стоји тако; нико не би више желео да је млади кнез у свему човек и владар на свом месту. Али кад је већ зла судба тако хтела онда, шта ће се, он је данас кнез и мора се трпети, па какав је да је. Али да кнез не би својим ветропирством штетио озбиљне државне интересе, за које „и