— О, ако је само то, онда се ништа небрини. Дирнула ме ова прича зетова, па хоћу мало да се повратим. Ви слободно разговарајте, као да мене овде и нема; ја вам нећу сметати; ја ћу се завући овде... овако.

Говорећи то, госпођа пређе чак у други крај дворане, седе и чисто се увуче у велику наслоњачу.

Два су разлога била са којих је госпођа желела да остане овде још мало. Прво, интересовала се за понуђено председништво мужу а очекивала је да ће из његова разговора с Ратком чути што више о томе; друго она се вазда интересовала за кнеза Мутимира, вазда је жалила што његово васпитање не иде како треба, а ова отоичња прича Раткова о Мутимировим пијанкама пробудила је у њој помешан осећај срџбе и жаљења, те се интересовала да чује шта ће даље говорити њих двоје о кнезу.

Увучена у наслоњачу, госпођа се беше притајила.

Растислав продужи говорити Ратку:

— Синоћ сам добио писмо од кнеза, у коме ми нуди председништво министарства. Има у писму и других ствари, али то је главно — Даћу ти, прочитаћеш га после. Мислио сам и смислио да се примим! Не бих имао разлога да одбијем.