Тешко ми је било да га гледам. - Окренем се и полако изађем.

Ратко ућута.

— И то је све било данас? — упита госпођа промењеним гласом.

— Сад, пре једног сахата — рече Ратко.

Госпођа се окрене вратима и обриса марамом очи. - Право вели — рече она, окрећући се опет мужу и Ратку — Право вели, да је сироче, и да за њега нико не мари.

— Е, право вели! Његово право! — рече Растислав презриво, пошто је целу ову причу Раткову саслушао мирно и равнодушно. За тим настави, осврнув се Ратку:

— Чујеш, звао сам те да се нешто разговоримо. С пажњом сам саслушао ову твоју причу. У неку руку ово је као наручено и добро је дошло што се овако догодило.

— Боже! — рече госпођа зачуђено и тиме прекиде Растислава. Он јој се окрете - Знаш шта, Софија, ти би сад могла ићи — рече јој он.

— Ако имате какве тајне, или ако вам сметам, ја могу и ићи — рече она хладно.

— Којешта, пред тобом тајне! — рече Растислав зловољно. — Није то, но ја сад посла имам с пашом, (Растислав и Ратко, као што смо већ споменули, били су пашанци) па као велим биће ти досадно.