као тешки болесник, измучен дуготрајним страдањем. Ја сам стајао над њим; гледао га и чисто се нађох у неприлици. Нисам знао да ли је будан или спава. — Ваша Светлост, прошапућем полако. Он не одговори ништа, нити се маче. Спава, помислим у себи и хтедох се уклонити, кад на један пут кнежева уста узеше мрдати. Он диже руку и понесе је глави, па је опет малаксало упусти те паде на диван. Дубоко уздахну и простења као тешки рањеник, а за тим, не отварајући очију, узе тихо, али јасно говорити нешто. Ослушнем и разговетно чујем ове речи:

„Сироче! јес, ја сам сироче! ја немам никога свога. Ова гадна тичурна чупа ми срце. Што је ко не отера! Не! Мене нико не воле искрено! Нико за ме не мари!.. Спекуланти! Сви су гадни спекуланти. Сви грабе себи. Мени се удварају само да ме боље преваре! За што ме пуштају сама! Пуста шума, пусто поље.. пусто море! Ја сам лутам по тој пустињи! Сам, сам! сам! Остављено сироче! Остављено саморано сироче! Тешко мени, тешко мени“!

На његовим затвореним очима указаше се сузе. На десном оку једна се суза полако скупљала на затвореној трепавици, бивала је све већа, све већа, најпосле се скотрља низ образ и остави мокар траг по њему. Видео сам да спава и бунца.